Игор Војиновић: Стогодишњица од јуначке смрти војводе Косте Војиновића ПДФ Штампа Ел. пошта
Написао Игор Војиновић, професор историје   
субота, 23 децембар 2017 21:21

Четнички војвода и резервни поручник Коста Војиновић, није се предао и није жив ухваћен.

Прошло је стотину година, проћи ће и многи вијекови, све до краја свијета и другог Христовог доласка, а Коста Војиновић се заборавити неће. Не могу га заборавити Срби, али ни србски непријатељи. Витеза страдалника заборав неће.

Коста је био класични примјер образованости и префињености једног правог србског јунака. Увијек уљудан, праведан и поносит. Поријекло од вучитрнских Војиновића, старе србске властеле, дало му је генетски основ за све што је у животу сам створио.

Њ
егови родитељи Јован и Софија (рођена Грујић) изродили су у Смедереву сина Костадина и ћерку Зорку. На жалост мајка Софија се разбољела и врло брзо умрла. Бригу о малој дјеци водила је мајчина сестра Милица. Јован Војиновић се поново оженио, али Коста није могао да прихвати маћеху те је прешао код ујака, србског официра Пантелије Грујића, касније пуковника и команданта Моравске дивизије. Отац Јован и ујак Панто школовали су Косту прво у Смедереву и Београду, да би на крају завршио Трговачку академију у Бечу. Показало се да Коста, осим урођене бистрине и жустрине има смисла за учење, међуљудске односе и трговину. Тако је, по повратку у Србију, са својим зетом Душаном Калчићем (који је оженио његову сестру Зорку) отворио трговачку фирму. Сједиште фирме било им је у Врању, гдје је тада службовао Јован Војиновић. Брзо су Коста и Душан раширили посао по читавој Старој Србији и постали веома успјешни. Коста је за вријеме Балканских ратова подржавао и финансијски помагао четнички покрет. Сам је био веома родољубиве оријентације.

Пред почетак Првог свјетског рата Коста се добровољно јавио у четнике војводе Вука и храбро се борио све до повлачења србске војске из отаџбине. Двије ствари су биле пресудне за даљу судбину младог резервног поручника Војиновића, као и за судбину србског рода. Прва је да је Коста био поред мајора Војислава Танкосића када је овај смртно рањен и остао је поред њега док је Танкосић умирао. Иначе, четници су штитили одступницу србској војсци и народу у повлачењу пред агресијом њемачких, аустроугарских и бугарских снага. Друга чињеница је рањавање Косте Војиновића. Био је рањен у ногу и није могао да настави повлачење са србском војском, те је у касну јесен 1915. остао код оца Јована који је тада службовао у Косовској Митровици. Отац је Косту крио, лијечио и његовао, да би га чак по опоравку и убацио да ради као лиферант за аустријску војску.

С
ве окупационе власти задржвају државну и локалну администрацију на окупираној територији по међународним прописима, те је тако једно вријеме и Јован Војиновић остао председник општине Косовска Митровица, што му је омогућило да помогне и сину. Коста је иначе одлично говорио њемачки језик, а и аустријанцима је било прихватљиво што је био бечки студент, те су га тако и прихватили. Коста се још добро користио руским и бугарским језиком, што је само по себи тада било веома ријетко. Млад, образован, паметан, пристојан и способан, Коста Војиновић је просто био занимљив свима. Иначе, њему је требао тај посао као одличан параван за активност коју је планирао, а то је прикупљање сазнања о стању на терену и подстицање народа на устанак против окупатора. То не би могао да уради да није имао дозволу од аустријске војске о слободном кретању, а радећи за њих одбацивао је са себе сваку сумњу.

Захваљујући неколицини издајника, аустријске окупационе власти у љето 1916. године сазнају да Коста Војиновић припрема народ на устанак у подножју Копаоника. Коста је једва успио да побјегне на Копаоник и да спасе живу главу. У планинским шумама окупља прву чету са четничким војводом и наредником Урошем Костићем Рудинцем. У селу Сочаница у близини Лепосавића испод самог Копаоника, Урош Рудинац и четници проглашавају Косту Војиновића својим војводом и у рану јесен 1916. године стварају Ибарско-копаонички четнички одред. Тада креће непрестана герилска борба младог четничког војводе.

Војвода Војиновић четује самостално по Копаонику прелазећи линију разграничавања бугарске и аустријске окупационе зоне кад хоће и како хоће. Успостављао је везе са другим појединцима који су се одметнули у шуме у осталим крајевима окупиране отаџбине и разбијао окупатора при сваком сусрету с њим.

Д
олазак војводе Косте Пећанца 15. септембра 1916. године са Солунског фронта да би преузео команду над побуњеним појединцима и групама убрзава ситуацију и појачава герилу. Пећанац је имао наређења Ђенералштаба да се устаници организују и чекају продор србске војске до Скопља како би подигли устанак. Ситуација, народ и Војиновић су били жустрији. Терор бугарског окупатора је био све неподношљивији и бугарски покушај мобилизације србских младића у бугарску војску постаћи ће општенародни устанак у Топлици, Косаници, Јабланици и на Копаонику, који ће се проширити ка Јастребцу и Нишу.

Пећанац и Војиновић ће више пута доћи у сукоб око подизања и тока устанка. Двојица имењака су били личности које искључују једна другу. Војиновић је био витез, строгог држања, учен, виспрен и човјек од ријечи, док је Пећанац био необразован (чак неписмен) слабе интелигенције, прост, бахат, превртљив, лукав и великог животног и ратног искуства. Војиновићева главна мана била је његова брзина и романтичност, али је био човјек невјероватне храбрости и способности. Пећанчева главна врлина била је опрезност.

У
сваком случају, устанак је избио и трајао од 20. фебруара до 25. марта 1917. године и његова душа је био Коста Војиновић. Једноставно је надмашио свог надређеног војводу Пећанца јер није калкулисао и предомишљао се, него је јурио увијек први испред свог народа и преузимао одговорност за све. Пећанац се повукао када је видио да не може да заустави и контролише устанак. Војиновић постаје народни вођа. Њега сви воле, поштују и слушају. Додуше Бугари и Пећанац га нису вољели, а још мање слушали, али су га цијенили. Окупатор и народ у Војиновићевом лику виде Милош Обилића и принца Ђорђа Карађорђевића, а он сам стално чује србску артиљерију. О самом Кости Војиновићу су можда најбоље рекли црногорски добровољци из одреда капетана Милинка Влаховића, који су у очи казали Кости Пећанцу да Војиновић плијени држањем, храброшћу, рјечитошћу и стасом.

Војвода Коста као Карађорђе стиже на све стране, бије борбе гдје год непријатељ удари, преводи нападе и контранападе, заводи ред, мир и закон, уводи судове и цивилну управу, кажњава за пљачку, насиље и издају. У најгорим тренуцима кад надмоћнији окупатор потисне малобројне, слабо наоружане и још слабије опремљене устанике, Коста Војиновић на коњу у србској униформи са исуканом сабљом и напетим пиштољем избија из шуме, а за њим јуришају његови четници коњаници и видљиво се вијори србска тробојка на којој ЋИРИЛИЦОМ пише „СЛОБОДА ИЛИ СМРТ!“

Таквим храбрим јуришима уплаши непријатеља, поврати наду устаницима и побиједи у боју. У сваком судару са аустријиским и бугарским окупатором Војиновић је побијеђивао. Он је увео и још једну новину у герилском ратовању – дописивање са непријатељем. Данас када човјек прочита шта је писао просто претрне и упита се да ли је могуће да је такав човјек постојао. Пише, командује и јуриша из борбе у борбу. Био је просто неухватљив и непоткупљив. Свашта су му нудили и Аустријанци и Бугари, али он је све са презиром одбијао и упозоравао их да ће бити кажњени због окупације и злочина. Његову ближу фамилију, оца Јована са породицом, Аустријанци су затворили и покушали да га уцијене њиховим животима. Све што је окупатор чинио било је узалуд. Коста није одустајао.

Н
а жалост, Пећанчева предвиђања су се обистинила. Устанак, подигнут прије времена и без ичије подршке, је крваво угушен. Аустријанцима, Бугарима и Нијемцима је требало мјесец дана да се се организују и координисано ударе на устаничку слободну територију, те да свирепим злочинима немилосрдно угуше Топлички устанак. Устанак је угушен, али четници нису уништени. Нарочито није ни оштећен Ибарско-копаонички четнички одред Косте Војиновића.

Окупатор све више повећава терор и народ одустаје од четовања и подршке четницима, чак се многи окрећу и против четника. Поједини четници се предају окупатору и служе му. Бивши четници воде бугарска потјерна одјељења и чете за србским четницима, јер познају терен, куда и како се четници крећу. Остале четничке војводе постепено се повлаче, обустављају борбе и крију се, а свака борба престаје након погибије војводе Тодора Тошка Влаховића почетком новембра 1917. године. Коста Пећанац је наредио да се све јединице распусте и да се сви добро сакрију до повратка србске војске. Тако је и било. Сам Пећанац се тако добро сакрио да су га једва пронашли четничке војводе Милинко Влаховић и Јован Радовић након продора србске војске ка Нишу у јесен 1918. године.

У
међувремену Војиновић иде из боја у бој. Туче се, повлачи, напада. Врши контранападе и освете. Његова борба не престаје. Војиновићеве четовође и четници гину неустрашиво један за другим наносећи окупатору велике губитке и задајући им још већи страх. Ибарско–копаонички одред се осипа због погибија и дезертерства, али се попуњава четницима осталих распуштених чета. Тако је и Пећанчев четовођа Јован Булајић дошао код Војиновића у чету. Коста му је хришћански опростио све што је лоше радио (Булајић је чак намјеравао раније и да убије Војиновића), уз жестоке грдње и једини услов да се борби жестоко са окупатором до смрти. Можда је Војиновића то витештво на крају и коштало главе.

Кости Војиновићу је била преостала само једна могућност, а то је да се повуче у неки други крај, распусти одред и са најближим сарадницима се сакрије негдје у непроходним планинама до пробијања Солунског фронта, али он то није хтио. Војиновић је био оновремени витез романтик, заклет да ће погинути у борби. Њему ништа друго није падало на памет. Нису му сметале муке, глад, непогоде, недостак лијекова и ране. Њему смета што нема довољно људи, оружја и муниције, а највише га боли издајство. Издају не може да поднесе. Овом осветнику је страно опијање, преједање, бахатост, пљачка и примитивизам било које врсте. Смисао његовог живота је борба и страдање за опште добро. Он неће робство. Не прихвата бугарску ћирилицу и аустријску латиницу. Млади четнички војвода сања о смрти достојној србског официра. Због свега тога окупатор је покушао да га омрзне у народу и живог ухвати да би га понизили и судили му уз мучења. Но, Војиновић је знао да његов живот није само његов, да је постао симбол народног отпора и србског слободарства. Зато му није падало на памет ни да се преда, нити да изда.

В
ојвода Коста и даље јаше Копаоником. Није чак ни распустио коњицу, него и даље иде у комбинованом коњичко-пјешадијском одреду са митраљеским одјељењем. Могућност маневрисања се све више смањује. Бугари и Аустријанци максимално појачавају стражу на граници раздвајања окупационих зона на Копаонику. 16. октобра 1917. Војиновићева чета упада у засједу на Копаонику у селу Ливадице и бива уништена од стране специјалних аустријско-бугарских потјерних јединица. Борба је била жестока. Сам Коста је тешко рањен у ногу, а његова вјереница Станка и њена браћа Јанићије и Ђорђе Димић гину у борби. У мраку, по магли, кроз густу шуму, четовођа Радомир Гашић са својом групом пробија обруч и извлачи свог војводу. Већина четника је у борби изгинула, а Аустријанци су заплијенили четну архиву.

 



 

Повезани текстови

Преведи

Велики рат (1914-1918)

Анри Барби: Војска убица (1918)
Аустроугарска наредба забрани о изл...
Зејтинлик подно чешке Рудне горе
У спомен-костурници у Јиндриховицама почивају...
Ратни фотограф Милоје Игрутиновић
Потресне фотографије Плаве гробнице обишле су...
Пропаст лађе „Делиград”
Током рата на бојиштима не пропада само жива ...

100. год. Балканских ратова

Последњи јуриш официра [7]
Петнаест официра са исуканим сабљама у заносу с...
Преки војвода Танкосић [10]
Капетан Танкосић изазвао сукоб на граници у стр...
Напред, браћо, изгибосмо! [6]
Војвода Вук никада није клекнуо већ је стојећи ...
Повратак српских победника
ПОВРАТАК СРПСКИХ ПОБЕДНИКА И ОСВЕЋЕЊЕ И ОТКРИВА...

Нови текстови

Вести из „Немање“

Сећање на сусрет са блаженопочившим Патријархом Павлом
Давне 2000. године, јуна месеца, група билефелдс...
Свети Симеон у стрипу
Други сањају „Господаре прстенова”, ...

Опстанак


субота, 23 јануар 2016 06:35
Добротворна организација ЕУО Епархије рашко-призренске"МАЈКА ДЕВЕТ ЈУГОВИЋА"Е. Бр. 318.Јануар 2016. године
уторак, 14 април 2015 14:56
Крајем марта 2015. год, на Косову и Метохији су као гости хуманитарне организације „Мајка девет
уторак, 15 фебруар 2011 18:00
Jула месеца  2009. године завршена је прва фаза пројекта ОПСТАНАК када је предат камион хладњача марке
недеља, 27 септембар 2009 19:58
Помоћ за самосталност и економску независностПројект за Косово и Метохију, за Србију Драги

Издања Двери српских

Двери продавница
Copywright © 2009 - 2018. Немања.de. Сва права задржана.
Development and Customisation; © 2009 by AM & Sorabia Team
JoomlaWatch Stats 1.2.9 by Matej Koval