Игор Војиновић: Стогодишњица од јуначке смрти војводе Косте Војиновића ПДФ Штампа Ел. пошта
Написао Игор Војиновић, професор историје   
субота, 23 децембар 2017 21:21

Четнички војвода и резервни поручник Коста Војиновић, није се предао и није жив ухваћен.

Прошло је стотину година, проћи ће и многи вијекови, све до краја свијета и другог Христовог доласка, а Коста Војиновић се заборавити неће. Не могу га заборавити Срби, али ни србски непријатељи. Витеза страдалника заборав неће.

Коста је био класични примјер образованости и префињености једног правог србског јунака. Увијек уљудан, праведан и поносит. Поријекло од вучитрнских Војиновића, старе србске властеле, дало му је генетски основ за све што је у животу сам створио.

Њ
егови родитељи Јован и Софија (рођена Грујић) изродили су у Смедереву сина Костадина и ћерку Зорку. На жалост мајка Софија се разбољела и врло брзо умрла. Бригу о малој дјеци водила је мајчина сестра Милица. Јован Војиновић се поново оженио, али Коста није могао да прихвати маћеху те је прешао код ујака, србског официра Пантелије Грујића, касније пуковника и команданта Моравске дивизије. Отац Јован и ујак Панто школовали су Косту прво у Смедереву и Београду, да би на крају завршио Трговачку академију у Бечу. Показало се да Коста, осим урођене бистрине и жустрине има смисла за учење, међуљудске односе и трговину. Тако је, по повратку у Србију, са својим зетом Душаном Калчићем (који је оженио његову сестру Зорку) отворио трговачку фирму. Сједиште фирме било им је у Врању, гдје је тада службовао Јован Војиновић. Брзо су Коста и Душан раширили посао по читавој Старој Србији и постали веома успјешни. Коста је за вријеме Балканских ратова подржавао и финансијски помагао четнички покрет. Сам је био веома родољубиве оријентације.

Пред почетак Првог свјетског рата Коста се добровољно јавио у четнике војводе Вука и храбро се борио све до повлачења србске војске из отаџбине. Двије ствари су биле пресудне за даљу судбину младог резервног поручника Војиновића, као и за судбину србског рода. Прва је да је Коста био поред мајора Војислава Танкосића када је овај смртно рањен и остао је поред њега док је Танкосић умирао. Иначе, четници су штитили одступницу србској војсци и народу у повлачењу пред агресијом њемачких, аустроугарских и бугарских снага. Друга чињеница је рањавање Косте Војиновића. Био је рањен у ногу и није могао да настави повлачење са србском војском, те је у касну јесен 1915. остао код оца Јована који је тада службовао у Косовској Митровици. Отац је Косту крио, лијечио и његовао, да би га чак по опоравку и убацио да ради као лиферант за аустријску војску.

С
ве окупационе власти задржвају државну и локалну администрацију на окупираној територији по међународним прописима, те је тако једно вријеме и Јован Војиновић остао председник општине Косовска Митровица, што му је омогућило да помогне и сину. Коста је иначе одлично говорио њемачки језик, а и аустријанцима је било прихватљиво што је био бечки студент, те су га тако и прихватили. Коста се још добро користио руским и бугарским језиком, што је само по себи тада било веома ријетко. Млад, образован, паметан, пристојан и способан, Коста Војиновић је просто био занимљив свима. Иначе, њему је требао тај посао као одличан параван за активност коју је планирао, а то је прикупљање сазнања о стању на терену и подстицање народа на устанак против окупатора. То не би могао да уради да није имао дозволу од аустријске војске о слободном кретању, а радећи за њих одбацивао је са себе сваку сумњу.

Захваљујући неколицини издајника, аустријске окупационе власти у љето 1916. године сазнају да Коста Војиновић припрема народ на устанак у подножју Копаоника. Коста је једва успио да побјегне на Копаоник и да спасе живу главу. У планинским шумама окупља прву чету са четничким војводом и наредником Урошем Костићем Рудинцем. У селу Сочаница у близини Лепосавића испод самог Копаоника, Урош Рудинац и четници проглашавају Косту Војиновића својим војводом и у рану јесен 1916. године стварају Ибарско-копаонички четнички одред. Тада креће непрестана герилска борба младог четничког војводе.

Војвода Војиновић четује самостално по Копаонику прелазећи линију разграничавања бугарске и аустријске окупационе зоне кад хоће и како хоће. Успостављао је везе са другим појединцима који су се одметнули у шуме у осталим крајевима окупиране отаџбине и разбијао окупатора при сваком сусрету с њим.

Д
олазак војводе Косте Пећанца 15. септембра 1916. године са Солунског фронта да би преузео команду над побуњеним појединцима и групама убрзава ситуацију и појачава герилу. Пећанац је имао наређења Ђенералштаба да се устаници организују и чекају продор србске војске до Скопља како би подигли устанак. Ситуација, народ и Војиновић су били жустрији. Терор бугарског окупатора је био све неподношљивији и бугарски покушај мобилизације србских младића у бугарску војску постаћи ће општенародни устанак у Топлици, Косаници, Јабланици и на Копаонику, који ће се проширити ка Јастребцу и Нишу.

Пећанац и Војиновић ће више пута доћи у сукоб око подизања и тока устанка. Двојица имењака су били личности које искључују једна другу. Војиновић је био витез, строгог држања, учен, виспрен и човјек од ријечи, док је Пећанац био необразован (чак неписмен) слабе интелигенције, прост, бахат, превртљив, лукав и великог животног и ратног искуства. Војиновићева главна мана била је његова брзина и романтичност, али је био човјек невјероватне храбрости и способности. Пећанчева главна врлина била је опрезност.

У
сваком случају, устанак је избио и трајао од 20. фебруара до 25. марта 1917. године и његова душа је био Коста Војиновић. Једноставно је надмашио свог надређеног војводу Пећанца јер није калкулисао и предомишљао се, него је јурио увијек први испред свог народа и преузимао одговорност за све. Пећанац се повукао када је видио да не може да заустави и контролише устанак. Војиновић постаје народни вођа. Њега сви воле, поштују и слушају. Додуше Бугари и Пећанац га нису вољели, а још мање слушали, али су га цијенили. Окупатор и народ у Војиновићевом лику виде Милош Обилића и принца Ђорђа Карађорђевића, а он сам стално чује србску артиљерију. О самом Кости Војиновићу су можда најбоље рекли црногорски добровољци из одреда капетана Милинка Влаховића, који су у очи казали Кости Пећанцу да Војиновић плијени држањем, храброшћу, рјечитошћу и стасом.

Војвода Коста као Карађорђе стиже на све стране, бије борбе гдје год непријатељ удари, преводи нападе и контранападе, заводи ред, мир и закон, уводи судове и цивилну управу, кажњава за пљачку, насиље и издају. У најгорим тренуцима кад надмоћнији окупатор потисне малобројне, слабо наоружане и још слабије опремљене устанике, Коста Војиновић на коњу у србској униформи са исуканом сабљом и напетим пиштољем избија из шуме, а за њим јуришају његови четници коњаници и видљиво се вијори србска тробојка на којој ЋИРИЛИЦОМ пише „СЛОБОДА ИЛИ СМРТ!“

Таквим храбрим јуришима уплаши непријатеља, поврати наду устаницима и побиједи у боју. У сваком судару са аустријиским и бугарским окупатором Војиновић је побијеђивао. Он је увео и још једну новину у герилском ратовању – дописивање са непријатељем. Данас када човјек прочита шта је писао просто претрне и упита се да ли је могуће да је такав човјек постојао. Пише, командује и јуриша из борбе у борбу. Био је просто неухватљив и непоткупљив. Свашта су му нудили и Аустријанци и Бугари, али он је све са презиром одбијао и упозоравао их да ће бити кажњени због окупације и злочина. Његову ближу фамилију, оца Јована са породицом, Аустријанци су затворили и покушали да га уцијене њиховим животима. Све што је окупатор чинио било је узалуд. Коста није одустајао.

Н
а жалост, Пећанчева предвиђања су се обистинила. Устанак, подигнут прије времена и без ичије подршке, је крваво угушен. Аустријанцима, Бугарима и Нијемцима је требало мјесец дана да се се организују и координисано ударе на устаничку слободну територију, те да свирепим злочинима немилосрдно угуше Топлички устанак. Устанак је угушен, али четници нису уништени. Нарочито није ни оштећен Ибарско-копаонички четнички одред Косте Војиновића.

Окупатор све више повећава терор и народ одустаје од четовања и подршке четницима, чак се многи окрећу и против четника. Поједини четници се предају окупатору и служе му. Бивши четници воде бугарска потјерна одјељења и чете за србским четницима, јер познају терен, куда и како се четници крећу. Остале четничке војводе постепено се повлаче, обустављају борбе и крију се, а свака борба престаје након погибије војводе Тодора Тошка Влаховића почетком новембра 1917. године. Коста Пећанац је наредио да се све јединице распусте и да се сви добро сакрију до повратка србске војске. Тако је и било. Сам Пећанац се тако добро сакрио да су га једва пронашли четничке војводе Милинко Влаховић и Јован Радовић након продора србске војске ка Нишу у јесен 1918. године.

У
међувремену Војиновић иде из боја у бој. Туче се, повлачи, напада. Врши контранападе и освете. Његова борба не престаје. Војиновићеве четовође и четници гину неустрашиво један за другим наносећи окупатору велике губитке и задајући им још већи страх. Ибарско–копаонички одред се осипа због погибија и дезертерства, али се попуњава четницима осталих распуштених чета. Тако је и Пећанчев четовођа Јован Булајић дошао код Војиновића у чету. Коста му је хришћански опростио све што је лоше радио (Булајић је чак намјеравао раније и да убије Војиновића), уз жестоке грдње и једини услов да се борби жестоко са окупатором до смрти. Можда је Војиновића то витештво на крају и коштало главе.

Кости Војиновићу је била преостала само једна могућност, а то је да се повуче у неки други крај, распусти одред и са најближим сарадницима се сакрије негдје у непроходним планинама до пробијања Солунског фронта, али он то није хтио. Војиновић је био оновремени витез романтик, заклет да ће погинути у борби. Њему ништа друго није падало на памет. Нису му сметале муке, глад, непогоде, недостак лијекова и ране. Њему смета што нема довољно људи, оружја и муниције, а највише га боли издајство. Издају не може да поднесе. Овом осветнику је страно опијање, преједање, бахатост, пљачка и примитивизам било које врсте. Смисао његовог живота је борба и страдање за опште добро. Он неће робство. Не прихвата бугарску ћирилицу и аустријску латиницу. Млади четнички војвода сања о смрти достојној србског официра. Због свега тога окупатор је покушао да га омрзне у народу и живог ухвати да би га понизили и судили му уз мучења. Но, Војиновић је знао да његов живот није само његов, да је постао симбол народног отпора и србског слободарства. Зато му није падало на памет ни да се преда, нити да изда.

В
ојвода Коста и даље јаше Копаоником. Није чак ни распустио коњицу, него и даље иде у комбинованом коњичко-пјешадијском одреду са митраљеским одјељењем. Могућност маневрисања се све више смањује. Бугари и Аустријанци максимално појачавају стражу на граници раздвајања окупационих зона на Копаонику. 16. октобра 1917. Војиновићева чета упада у засједу на Копаонику у селу Ливадице и бива уништена од стране специјалних аустријско-бугарских потјерних јединица. Борба је била жестока. Сам Коста је тешко рањен у ногу, а његова вјереница Станка и њена браћа Јанићије и Ђорђе Димић гину у борби. У мраку, по магли, кроз густу шуму, четовођа Радомир Гашић са својом групом пробија обруч и извлачи свог војводу. Већина четника је у борби изгинула, а Аустријанци су заплијенили четну архиву.

 



 

Повезани текстови

Преведи

Велики рат (1914-1918)

Батаљон смрти
  Хиљаду триста каплара, ђачки батаљон на...
Анри Барби: Војска убица (1918)
Аустроугарска наредба забрани о изл...
Српски јунаци на војничким гробљима широм света
  Зејтинлик - чика Ђорђе Михајл...
Зејтинлик подно чешке Рудне горе
У спомен-костурници у Јиндриховицама почивају...

100. год. Балканских ратова

Србима зулум дојадио [1]
Србија, Црна Гора, Грчка и Бугарска стварају са...
Повратак српских победника
ПОВРАТАК СРПСКИХ ПОБЕДНИКА И ОСВЕЋЕЊЕ И ОТКРИВА...
Пробој Милана Недића [9]
После победе у Кумановској бици настављено је о...
Депеша јавља – победа! [8]
Кумановска битка добијена је у центру где је Др...

Нови текстови

Вести из „Немање“

Регија мира или неконтролисане нестабилности
Реномирани немачки институт за истраживање мира "Ф...

Опстанак


субота, 23 јануар 2016 06:35
Добротворна организација ЕУО Епархије рашко-призренске"МАЈКА ДЕВЕТ ЈУГОВИЋА"Е. Бр. 318.Јануар 2016. године
уторак, 14 април 2015 14:56
Крајем марта 2015. год, на Косову и Метохији су као гости хуманитарне организације „Мајка девет
уторак, 15 фебруар 2011 18:00
Jула месеца  2009. године завршена је прва фаза пројекта ОПСТАНАК када је предат камион хладњача марке
недеља, 27 септембар 2009 19:58
Помоћ за самосталност и економску независностПројект за Косово и Метохију, за Србију Драги

Издања Двери српских

Двери продавница
Copywright © 2009 - 2018. Немања.de. Сва права задржана.
Development and Customisation; © 2009 by AM & Sorabia Team
JoomlaWatch Stats 1.2.9 by Matej Koval