Борис Милoсављевић: Век од велике победе на Рајчанском риду и Брегалници ПДФ Штампа Ел. пошта
четвртак, 11 јул 2013 11:43
(4. јул 1913)
Свечани улазак у Пећку Патријаршију, 5. децембар 1913. Извор: Народна библиотека Србије Штаб Тимочке дивизије 2. позива иде из Ђевђелије за Дорјан
Свечани улазак у Пећку
Патријаршију, 5. децембар 1913.*
Штаб Тимочке дивизије 2. позива
иде из Ђевђелије за Дорјан*

П
осле великих напетости и ишчекивања рата, Бугарска и Србија су безусловно прихватиле арбитражу руског цара Николаја I у вези са разграничењем (14/27. јун 1913). Напетост је попустила на Видовдан (15/28 јун). Другог дана прослављања Видовдана у српској војсци: „У недељу 16 (29) јуна бугарски официри из Штипа позвали су наше официре са Јежева поља на закуску и пиво, да се, рекоше, братски провеселе, `пошто је опасност рата минула`….`Братски` су испратили наше официре и најљубазније им пожелели лаку ноћ и довиђења, да само неколико сати после тога, у очи понедељка, предвођени оним истим `љубазним` официрима, изврше препад на наше трупе“.

Према претходном уговору између Србије и Бугарске (29. фебруар/13. март 1912), постигнутом уз руску помоћ, граница између две државе (у Македонији) је требалo да иде линијом Крива Паланка – Охридско језеро.[3] Пошто Србија није добила излаз на Јадранско море, српска влада је почетком 1913. године тражила ревизију споразума са Бугарском, према којој би Србија добила ону територију у Македонији коју је освојила њена војска.[4] Са друге стране, и Грчка и Бугарска су се спориле око јужне Македоније, а трупе и једне и друге војске налазиле су се у Солуну. Сви покушаји да се постигне миран споразум нису дали резултат. Цар Николај је упутио идентичне телеграме краљевима Србије и Бугарске (8/21. јун), позивајући их да решење повере Русији, скрећући им пажњу на то да ће она страна која прва отпочне братоубилачки рат, сносити тешку одговорност „пред словенском ствари“.[5] У тајном додатку првобитног савезничког уговора (29. фебруар/13. март 1912) садржано је да руски цар одлучује о свим граничним споровима.[6]

П
осле великих напетости и ишчекивања рата, Бугарска и Србија су безусловно прихватиле руску арбитражу (14/27. јун).[7] Напетост је попустила: „У недељу 16 (29) јуна бугарски официри из Штипа позвали су наше официре са Јежева поља на закуску и пиво, да се, рекоше, братски провеселе, `пошто је опасност рата минула`….`Братски` су испратили наше официре и најљубазније им пожелели лаку ноћ и довиђења, да само неколико сати после тога, у очи понедељка, предвођени оним истим `љубазним` официрима, изврше препад на наше трупе“.[8] По наређењу генерала Михаила Савова, бугарска 4. Армија (око 100 000 људи) је извршила напад на српску војску преко реке Брегалнице (17/30. јуна), а убрзо и преко Злетовске реке. Српске предстражне јединице су побијене или заробљене пре почетка напада. Бројни официри и војници погинули су већ у том првом удару, укључујући и мајора Милана Васића (командант 1. батаљона 6. пука), истакнутог црнорукца и секретара Народне одбране, преко које је Аписова организација јавно деловала.[9] Васић је био велики Југословен и поборник уједињења Срба и Бугара.

Према мемоарима генерала Илића, Васић се вратио са вечере око два сата ујутро, а у три сата су Бугари извршили препад. Препад је био жесток. Прва чета 4. батаљона 6. пука која је била на стражи на мосту, одупирала се храбро и успела да се пробије из непријатељског окружења. 6. пук којим је командовао пуковник Ђура Докић, није се померио са својих положаја одупирући се целој бугарској дивизији, али је изгубио 3 команданта батаљона, међу којима и Милана Васића. Иако рањен командант пука Докић остао је командујући пуком за све време напада. Борећи се у првим редовима Милан Васић тешко је рањен и остао је на бојишту где су га нашли бугарски војници и изболи ножевима.

Осећање у Србији поводом оваквог напада („Татаро-бугара“) можда најбоље изражавају стихови Дучићеве песме Бугари (Хорда) и Брегалница.[10]


Наређење „ни корак назад“

Бугари су препадом успели да заузму неке од значајних положаја, али се српска одбрамбена линија и даље држала. Бугарски напад ишао је из два главна правца. На десном крилу нападнути су српски положаји на масиву Осоговске планине – Редки буки (Ретке букве), Банков чукар, Китак и др, које је бранио осоговски одред (8. пук Дунавске дивизије 1. позива и један батаљон моравске дивизије). Усамљени 2. батаљон 3. пука Моравске дивизије 2. позива пружио је жесток отпор, али је морао да се повуче на десну обалу Злетовске реке на српске положаје код села Дренка, али је и тај положај морао да напусти 1. батаљон 19. пука Шумадијске дивизије. Око стратешки важног Дренка вођене су жестоке борбе. Крајњим напрезањем српска 3. армија је зауставила напад бугарске Штипске групе.

 



 

Повезани текстови

Преведи

Вести из „Немање“

Обележена слава Удружења – Свети Симеон Мироточиви
Удружење Срба „Немања" од свог ос...
Нова рубрика - Наша мала Библиотека
{xtypo_dropcap}П{/xtypo_dropcap}оводом празника Св...
ПОМОЗИМО ЖРТВАМА ПОПЛАВЕ У СРБИЈИ И СРПСКОЈ!
Заједнички апел за помоћ црквене о...

Опстанак


субота, 23 јануар 2016 06:35
Добротворна организација ЕУО Епархије рашко-призренске"МАЈКА ДЕВЕТ ЈУГОВИЋА"Е. Бр. 318.Јануар 2016. године
уторак, 14 април 2015 14:56
Крајем марта 2015. год, на Косову и Метохији су као гости хуманитарне организације „Мајка девет
уторак, 15 фебруар 2011 18:00
Jула месеца  2009. године завршена је прва фаза пројекта ОПСТАНАК када је предат камион хладњача марке
недеља, 27 септембар 2009 19:58
Помоћ за самосталност и економску независностПројект за Косово и Метохију, за Србију Драги

Издања Двери српских

Двери продавница
Copywright © 2009 - 2019. Немања.de. Сва права задржана.
Development and Customisation; © 2009 by AM & Sorabia Team
JoomlaWatch Stats 1.2.9 by Matej Koval