Иван Стоилковић: Како од заборава чувамо споменик на Зебрњаку ПДФ Штампа Ел. пошта
петак, 23 новембар 2012 22:01

Споменик на Зебрњаку, изглед 1937. године

О
ктобар, Куманово, 2012. Година. Седми је месец како радимо сваког дана, од раног јутра до касно у ноћ. Плашимо се да нећемо стићи, свесни да није могуће брже. Док чекамо да се малтер осуши, као мрави се распоређујемо и чистимо сваки камен, сваку стопу, како би и најмањи педаљ овог крвљу натопљеног брда био достојан. Сваког дана све нас је више, људи сами долазе, из Валандова, Скопља, Битоља, чак из Ђевђелије... Највише их је из Куманова. Скину капу, прекрсте се и ћутке нам се придруже. Почели су да доводе и децу. Неколико њих је, иако их нико ништа није питао, поменуло да су Македонци по роду. Кажу, и њихови дедови су овде.

Домаћице из околних села свакога дана доносе ручак, саме праве распоред, и увек када дођу, прво уђу у костурницу да одлију мало панаије из старих огуљених металних чутурица какве досад нисам видео. Као ни овако дуг неми парастос, којим покушавамо да од њих измолимо опрост за све несреће минулих 100 година. Боже, питам се, да ли ово значи да су се људи коначно пробудили из полувековне комунистичке хибернације, јесу ли нас мучна балканска страдања учинила бар мало мудријим, има ли наде да нас бесмисао братске мржње овог пута заобиђе?

 

СПОМЕНИК У ДУШАМА

Н
а Зебрњаку дува. С јесени и у рано пролеће овде је увек хладно. Ту се љути пчињски северац судара са леденим таласима са Четирског брда, а већ од средине септембра туку и снажне струје из Моравичке котлине. Још и када почну да дивљају хладни ветрови са Козјака, на Зебрњаку није могуће остати ни неколико минута. А тог леденог јутра 23. октобра 1912. године сипила је ситна киша. У народу је владало страшно нестрпљење. Наши стари, од којих је већина учествовала у Кумановској бици, а поједини од њих су са Другом српском армијом као испомоћ бугарској војсци стигли и до Једрена, причали су да је Кумановско поље тих дана било обавијено тако оловном маглом да се дан од ноћи није могао разликовати. Како обично бива у предвечерје слободе. После 500 година ропства и бесомучног поигравања великих са судбином малих. /„Ко искрено и страсно љуби Истину, Слободу и Отаџбину слободан је и неустрашив као Бог, а презрен и гладан као пас“/, описао је тадашњу атмосферу на Балкану Петар Кочић. Управо тако су се осећали исцрпљени народи на европској територији Отоманске царевине почетком 20. века.

Ово је посебно важно за младе нараштаје, и Србе и Македонце, јер свима се нама смишљено сервира искључиво „национално испрана историја”. Па се тако, кад човек прелиста српске изворе, стиче утисак да на простору Македоније Македонаца никада није ни било. У исто време, извори македонске кухиње скоро да немају других сагледавања осим да је Србија водила Први Балкански рат само ради заузимања Вардарске Бановине и да српски ратови нису били ослободилачки већ освајачки. Колико ли је само људи под овим тешким теретом одлучило да прекрати муке и промени презиме. Међу нама овде има много оних који чак нису ни променили презиме, али више нису Срби.

К
ад смо коначно добили детаљне планове приземних просторија костурнице на Зебрњаку, у коју су 1937. године из оближње средњовековне цркве Светог Ђорђа Победоносца – задужбине српског краља Стефана Уроша Другог Милутина у Старом Нагоричану – у четиристо белих врећа налик старохришћанским покровима пренесени земни остаци 678 кумановских ратника да овде почивају у миру, били смо збуњени. Јер костурници је недостајало неколико просторија. Не задуго. Стручњаци Завода за заштиту споменика културе били су запрепашћени открићем – неко је у централне просторије већ полусрушене костурнице тешке камене блокове и шут залио бетоном, а затим улазе зазидао базалтним камењем које се при експлозији бугарских мина разлетело на све стране. Намера је била јасна: да се објекат током времена једноставно сам уруши, изнутра.

Од старијих из околних села – а за све овдашње Србе споменик на Зебрњаку је светиња – сазнали смо да им је одмах после 1953. Године комунистичка власт забранила да 23. октобра овде одрже парастос, што су до тада редовно чинили кријући се. Наравно, баш у то време на челу кумановске Удбе био је Србин. После неколико привођења, бруталних шиканирања и малтретирања, људи су се притајили и престали да организовано долазе на Зебрњак, али га нису напустили. Тако рањен, наш вољени споменик све време светлео је у нашим душама. Као и српска младост, расута по кумановском пољу за нашу и слободу овог дела Европе.

 



 

Повезани текстови

Преведи

Вести из „Немање“

ПОМОЗИМО ЖРТВАМА ПОПЛАВЕ У СРБИЈИ И СРПСКОЈ!
Заједнички апел за помоћ црквене о...
Мир Божји – Христос се роди!
Данас се небо и земља сјединише у рођеноме Христу;...

Опстанак


субота, 23 јануар 2016 06:35
Добротворна организација ЕУО Епархије рашко-призренске"МАЈКА ДЕВЕТ ЈУГОВИЋА"Е. Бр. 318.Јануар 2016. године
уторак, 14 април 2015 14:56
Крајем марта 2015. год, на Косову и Метохији су као гости хуманитарне организације „Мајка девет
уторак, 15 фебруар 2011 18:00
Jула месеца  2009. године завршена је прва фаза пројекта ОПСТАНАК када је предат камион хладњача марке
недеља, 27 септембар 2009 19:58
Помоћ за самосталност и економску независностПројект за Косово и Метохију, за Србију Драги

Издања Двери српских

Двери продавница
Copywright © 2009 - 2019. Немања.de. Сва права задржана.
Development and Customisation; © 2009 by AM & Sorabia Team
JoomlaWatch Stats 1.2.9 by Matej Koval