Антоније Ђурић: Подсећање на стогодишњицу српских отаџбинских ратова или: Јунаци и потомци ПДФ Штампа Ел. пошта

 

Узалуд ћемо прелиставати светску историју: у њој нећемо наћи такве примере небриге за славне претке као код нас


Н
ико се није тако лако, безболно, једноставно, напрасно, страсно, одрицао себе, свог бића, корена, имена, идетитета, својих предака, дедова и очева, своје културе и историјске прошлости као што су се одрицали људи овог тла и овог времена. Само се нама може догодити да нам заблуда буде ближа од стварности, загонетка од решења, слепило од јасног вида, магла од чистог хоризонта; само нама могу бити ближи људи незнаног корена и неиспитане прошлости од људи са именом, презименом и средњим словом оца и мајке, само се нама може догодити да дамо веру за неверу, умље за безумље.

Ако је у нама остало још мало поштења, загледајмо се, бар за тренутак, у – себе, а тиме и у мучне странице историје које смо својом вољом, и својом руком, без принуде, исписивали.


СОЛУНЦЕ – У ЗАБОРАВ!

П
оједини градови у Србији као да су се надметали ко ће брже, и дубље, да у заборав потисне – солунске ратнике! Оне солунске ратнике којима се дивио читав слободољубиви свет, који су срушили два царства и једну краљевину и који су у три крвава рата бацили на колена турске, аустроугарске, мађарске, бугарске и немачке пукове! Оне ратнике, који су својом патњом, својом борбом, својом крвљу, својим костима расутим широм света, створили прву југословенску државну заједницу и својим бајонетима поставили границе Југославије.

После смрти војводе Степе Степановића 1929. године, једна улица у Чачку, где је војвода живео и где је сахрањен, добила је његово име. Има доказа о томе да су Чачани веома уважавали славног, али надасве, скромног војводу, и да су се, нарочито, с поштовањем односили према гробници и споменику, који је војвода, слутећи, ваљда, какви могу бити потомци, а и да би поштедео општинску или државну касу, себи за живота начинио на чачанском гробљу.

То поштовање је трајало до завршетка Другог светског рата, и мало после, када је одлучено да се раскине са “мрачном” прошлошћу свог народа И закорачи у светлу будућност, у којој се, изгледа, неки још налазе! Преко ноћи је избрисана улица која је носила име војводе Степе Степановића. Пошто су се лако, без отпора, обрачунали са мртвим војводом – бришући његово име са чачанске калдрме, “локални богови” су се устремили на основну школу која је такође носила војводино име. Та школа је, иначе, грађена новцем из фонда, чији је улагач био и војвода Степа.

Кад су ово окончали, Чачани су могли да одахну са олакшањем: препреке ка срећној будућности биле су уклоњене! Другу, “мрачну” прошлост осим улице И школе са именом војводе Степе Степановића, нису имали.

Нешто касније, Чачани су, ипак, једној слепој улици у граду дали војводино име. Слепој, ваљда стога што су живели у уверењу да “према свецу треба одредити и тропар”: биће, дакле, да је војвода Степа, судећи према овом “признању”, довео свој народ у ћор-сокак! Зато су му и дали – слепу улицу!


ОБРАЧУН СА СПОМЕНИЦИМА

 

С
уседна општина Лучани нипошто није смела да закасни у обрачуну са “мрачном” прошлошћу, па је и она, са своје стране, учинила што је могла: плочу са спомен-чесме, коју је, 1927. године, подигао краљ Александар на путу Чачак-Лучани преко планине Јелице, у славу ратника из Драгачева, заменила је новом на којој је стајало да је спомен чесма подигнута у славу партизанске јединице која је на том месту 1941, разбила батаљон немачкох војника! Двадесет година је та нова плоча стајала на чесми. Стари драгачевски ратници, у чију је славу чесма подигнута, међу њима и Будимир Давидовић, са две Карађорђеве звезде на грудима, узалуд су протестовали: одговорни људи тог доба у Лучанима мислили су да обрачун са “остацима мрачне прошлости” мора бити немилосрдан! Једва их је, некако, Радован Маринковић, данас познати публициста и новинар, а тада начелник за општу управу, убедио да се тако не пише историја и приволео да првобитну плочу врате на место.

Али све ово је премалено према оном што је учинило “напредно” Краљево!

Пре педесет три године, на 20. годишњицу победе српске војске на Церу, у центру овог града подигнут је монументални споменик српским ратницима. Споменик је ту стајао све до 1959. године, када је Скупштина општине, на свечаној седници поводом Дана Републике одлучила – како је записано у документима – да га уклони из центра града и пресели на гробље! Узалуд су јунаци са Цера и Колубаре молили краљевачке моћнике да то не учине, уверавајући их да су они победници а не Аустро-Угарска, да би, на крају, ипак схватили да су – поражени у миру, ван бојног поља, да их је сустигла освета аустроугарског духа који, ево, и данас траје у неким људима! Да није тако, мислили су стари ратници, да није тог пораженог аустроугарског духа, зар би се неко усудио да споменик, подигнут добровољним прилозима грађана, у славу њиховог имена и дела – баци на гробље?! Као да је тиме изражена сва симболика: пораженима и мртвима је место на гробљу!

 

 



 

Повезани текстови

Преведи

Вести из „Немање“

12 нових наслова у нашој Малој библиотеци
У нашој Малој библиотеци можете пронаћи дванаест н...
„Нови ветар близине и пријатељства“
ИНФОРМАТИВНА СЛУЖБА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ СР...
Важно је да деца уче и на српском
Недавно је, на Светосавској школској приредби у ...

Опстанак


субота, 23 јануар 2016 06:35
Добротворна организација ЕУО Епархије рашко-призренске"МАЈКА ДЕВЕТ ЈУГОВИЋА"Е. Бр. 318.Јануар 2016. године
уторак, 14 април 2015 14:56
Крајем марта 2015. год, на Косову и Метохији су као гости хуманитарне организације „Мајка девет
уторак, 15 фебруар 2011 18:00
Jула месеца  2009. године завршена је прва фаза пројекта ОПСТАНАК када је предат камион хладњача марке
недеља, 27 септембар 2009 19:58
Помоћ за самосталност и економску независностПројект за Косово и Метохију, за Србију Драги

Издања Двери српских

Двери продавница
Copywright © 2009 - 2019. Немања.de. Сва права задржана.
Development and Customisation; © 2009 by AM & Sorabia Team
JoomlaWatch Stats 1.2.9 by Matej Koval